Bilal je poreklom naš čovek, pravo ime mu je Enes Bilalović. Rođen je 1951. godine u Beogradu, otac mu je iz Bosne a majka Čehinja. Porodica se 1961. preselila u Pariz. Odlučivši da tamo žive, Bilaloivći su skratili prezime a Enes je postao Enki. Kako sam kaže, odrastao je je uz reviju “Pilot” i klasike Francusko-Belgijskog stripa za decu i omladinu. “Literaturu u slikama” je nastavio da prati i kasnije kao student književnosti. Budući da je odmalena dobro crtao, u stripu je (osim izvora zabave i uzbuđenja) sve više video medij u kome bi mogao i sam da se izrazi. Njegovu dalju sudbinu odredilo je učešće na konkursu “Pilota” za mlade autore – pobedio je i rešio da postane profesionalni crtač. Počev od 1972. Bilal sarađuje sa raznim scenaristima i redovno objavljuje kratke priče (od 1 do 8 tabli) u žanru naučne fantastike. Na grafičkom planu je već tada vrlo jak i sposoban da uobičajenoj SF ikonografiji da lični pečat. Najbolji od tih ranih radova su 1975. skljupljeni u zaseban album “Poziv zvezda” (kasnije reizdat pod naslovom “Prokleta šolja”.

U to vreme Bilal upoznaje novinara Pjera Kristena, već afirmisanog u svetu devete umetnosti , sa kojim će od tada stalno sarađivati. Već prvi albumi koje su zajedno realizovali (“Krstarenje zaboravljenih” 1975., “Kameni brod” 1976., “Grad koji ne postoji” 1977.) doneli su znatno duže (40 – 60 tabli) i razvijenije priče. U sve tri se efekat zasniva na iznenadnom prodoru “fantastičnog” u prethodno uverljivo dočaranu svakodnevnicu.

Kristenovi scenariji su pred Bilala postavili zahtev da proučava određeni lokalitet ili dokumentarni materijal a zatim na više tabli gradi ambijent, raspoređujući detalje koji nose jasne socijalne i psihološke informacije. Istovremeno su mu omogućili da u prikezu “Svet iz sna” demonstrira stilizovanu liniju i prozračan kolorit blizak poentilističkom. Sa novostečenim samopouzdanjem Bilal se okušao kao kompletan autor – sve priče iz albuma “Sećanja iz drugog prostora” (1977.) uradio je po vlastitom predlošku. Primetno je da se ove storije znatno više oslanjaju na imaginarno i da naraciju pre vodi crtež nego tekst. Isto važi i za album “Istrebljivač – 17” (1978) po scenariju Žan-Pjer Dionea.

Posle ovog nešto relaksiranijeg načina rada, otvorenog za improvizaciju, Bilal se vratio zahtevnoj saradnji sa Kristenom. U “Falangama crnog reda” (1979) su ozbiljnije i mnogo slojevitije nego ranije zaronili u svet savremene Evrope, obeležen političkim nasiljem i odjecima starih klasnih i ideoloških sukoba, strip je ukazivao na dublje korene aktuelne eskalacije terorizma i usput beležio organizovani kriminal, finansijske manipulacije u diplomatskim krugovima, narastajuću ulogu medija, omladinsku subkulturu, feminizam, slivajući ih u preciznu i uzbudljivu sliku vremena. Bilal je snažno i sugestivno dočarao atmosferu nemoći, umora i sumnje da je svaki pokušaj promene uzaludan. Kritika je hvalila njegov specifični, pomalo opori grafizam i izvanrednu upotrebu boje, prvenstveno u funkciji psihološke karakterizacije likova i situacija.

Bilala još odlikuju izuzetna kostimografska i scenografska rešenja; posebno je atraktivna “arhitektura” njegovih izmaštanih gradova. Ti kvaliteti su do punog izražaja došli na Enkijevom sledećem samostalnom albumu.

“Sajam besmrtnika” (1980.) je i dokaz njegove scenarističke zrelosti – uprkos svojoj dužini (68 tabli !) i velikim prostorno-vremenskim skokovima priča teče lako, bez padova u ritmu i narušavanja jedinstvene atmosfere. Kao i uvek kada radi sam Bilal je slobodniji u izrazu, a njegov svet je znatno ličniji, ali je jasno da motivacijsku ubedljivost i značenjsku složenost duguje saradnji sa Kristenom.

Definitivni proboj u sam vrh Bilal i Kristen su ostvarili 1983-e albumom ”Partija lova”. Priča se odigrava u Poljskoj i zapadnoj publici je ponudila retko objekivan prikaz života u real-socijalizmu, bez uvredljivih pojednostavljenja i ideološke opterećenosti. Album je samo u Francuskoj prodat u preko 150 000 primeraka, a izdat je u još desetak zemalja, uključujući SAD. Priznanja su stigla i od stručnjaka – na međunarodnom festivalu stripa u Barseloni, Enki je proglašen za najboljeg. S druge strane, Bilal je posle “Partije lova” dobio etiketu “autora političke fikcije”, zainteresovanog prvenstveno za teme iz istočne Evrope. Ta kvalifikacija se od tada stalno ponavlja i pri tom seobavezno ističe njegovo poreklo; eventalno se dodaje da ga još interesuje i fantastika.

Enki nije previše objašnjavao kako se on u stvari bavi savremenim, realnim svetom (što nikako nije svodljivo na politiku) sa imaginacijskim odmakom koji ne ide uvek u smeru fantastike. Interesovanje javnosti je iskoristio za osvajanje novih medija. Postao je vrlo tražen kao dizajner (kreirao je omote za ploče i video kasete, čak i nalepnice za vinske flaše), ali ga je mnogo više interesovao film; u toj oblasti su mu se posle saradnje sa Alanom Reneom otvorila mnoga vrata.

Knjigom “Los Anđeles” koja se pojavila 1984-e, neposredno pred Olimpijadu, Kristen i Bilal su napravili svojevrstan portret grada kroz priču o propaloj filmskoj zvezdi Lori Blum. Tu se nije radilo o stripu u užem smislu, već o nešto drugačijoj osmozi reči i slike. Kristenov tekst su pratile Bilalove ilustracije, uglavnom izvedene docrtavanjem i bojenjem na fotografijama sa lica mesta. Na osnovu knjige je realizovan i strip – video klip, prvi u Evropi, sa muzikom rok grupe Telephone.

Uprkos zapaženom uspehu ovog spota. Bilal nije bio raspoložen za dalje eksperimente sa video tehnologijom – to mu se činilo kao trenutna stvar.
Stripu se vratio 1986-e albumom “Žena – klopka” koji se nadovezuje na “Sajam besmrtnika” iz 1981-e, ali je priča nova i centralni lik više nije besmtrni Nikopol već novinarka Džil Bioskop. Ulogu naratora povremeno preuzima njen script – walker, a unutrašnje viđenje događaja zabeleženo na njemu prepliće se sa spoljašnjim. Ključni doživljaji para koji čine besmrtnik i smrtnica odvijaju se u dva različita sveta Berlina razdvojena zidom. Dinamika priče se podjednako zasniva na ovim kontrastima i na majstorskom kadriranju, odnosno izmeni planova. Album se mesecima nalazio na vrhu liste najpopularnijih, a d obio je izuzetne kritike.

Početkom 1988-e na poznatom Festivalu stripa u Angulemu, Bilal je nagrađen gran-prijem za komletan opus. Odmah se pojavila i knjiga “Stanje zaliha”, koje na 120 strana rekapitulira ono što je uradio na crtačkom, ilustratorskom i dizajnerskom planu. U trenutku kada je primao nagradu Enki je već bio duboko u pripremama za svoj prvi samostalni igrani film.

“Bunker Palas hotel” je premijeru imao krajem iste godine i ubrzo je stekao kultni status. Delimično je u senci tog događaja ostao album “Sangvinična srca” po Kristenovom scenariju. Od tada je Bilal radio kratke i reklamne filmove za televiziju, bavio se scenografijom (za operu Deni Lavajana i balet “Romeo I Julija” Prokofjeva u koreografiji Angelina Preljocaja), dizajnirao je postere i plakete. U poslednjih nekolko godina pojavio se samo jedan njegov strip. “Severni pol” (1992.) je u magazinu “Life” progašen za album godine. Njime je završena trilogija koju još čine “Sajam besmrtnika” i “Žena – klopka”. Nikopol i Džil Bioskop su, međutim, nastavili da intrigiraju javnost – 1994-e je priređena izložba sa četrdesetak crteža na kojima je evocirana njihova ljubavna priča. Izložbu je propratila i knjiga “Plava krv” koja je, uz reprodukcije ovih crteža (pastelom i olovkom na kalku) donela i 77 kratkih Bilalovih tekstova (priča sa naglaskom na atmosferi) posvećenih čuvenom paru.

Tokom ove dekade Enkijev “mračni” pogled na svet obogaćen je diskretnim humorom i prilično naglašenom erotskom notom. Čini se da je za prvi deo Bilalove karijere njegovo beogradsko detnjstvo bilo od bitnog značaja ne samo u kreativnom smislu već i kao ključni element u građenju imidža. On nije zaboravio svoje poreklo, ali ga sada javnost prihvata kao “Tykho Moon” (1997.) je zainteresovao i nešto “širu” publiku. Da li će ga eventualni uspeh na tom polju sasvim udaljiti od devete umetnosti?
Isto pitanje je Enkiju postavljeno i posle prvog filma.

Odgovorio je da nikada neće napustiti strip. U fazi kreacije tu su mu dovoljni papir i olovka (tj. pero i četkica); koliko god da su drugi mediji u kojima se izražava atrktivni, nijedan od njih mu ne pruža takav osećaj slobode i nezavisnosti. Bilal ni posle 25 godina bavljenja stripom ne pokazuje znake umora i istrošenosti. Do sada je uspevao da sintetiše svoja raznorodna iskustva – svaki njegov novi rad hranio se prethodnima, svim otkrićima do kojih je dolazio kako u matičnom tako i u drugim medijima. Priča o Bilalu dakle nije završena. Obratite pažnju na nastavak.

Mićun Ristić